Maja jezerce 2011.

Filed in Arhiva by on March 12, 2011 • views: 1037

И ове године као и предходне две месецима сам ишчекивао ову акцију, која по тежини и условима у којима се пење највиши врх Проклетија сигурно представља једну од најекстремнијих а можда и најекстремнију зимску високогорску акцију у нашем региону.


Ово је акција у којој планинари који се спремају за било коју светску експедицију од Алпа, Кавказа, Анда па чак и до Хималаја могу да испробају и себе и своју опрему. Обзиром да су моја два последња зимска одласка на Маја Језерце била изузетно напорна са трајањима и до 18 сати пењања и силаска очекивао сам да ће ме то задесити и ове године.

Сам долазак у Гусиње најављивао је лепо време током викенда који је пред нама али ми планинари се у то баш и не уздамо обзиром да врло добро знамо да планина воли и да изненади. После гусињског бурека коме се врло радо враћамо сваке године, пут настављамо ка селу Вусање одакле и почиње прва етапа успона на врх.

У караули у селу која је до прошле године била поседнута од стране црногорске полиције сада нема никога. Пресвлачимо се и лагано крећемо. Убрзо смо имали прилику да приметимо да је снег доста дубок али да је површински слој стар барем десетак дана што нам и те како иде у прилог. До Застана тј. некадашње граничне карауле стигли смо већ за око два сата, чему је наравно у већој мери допринео снег кога није било потребно пртити јер је био веома тврд те се није пропадало у њега.

Караула као и обично већим делом затрпана снегом али овог пута су нас домаћини из Рожаја претекли те су нам улаз у караулу учинили проходним. Смештамо се, подметачима заузимамо позиције за спавање на поду, чистимо караулу у којој очигледно већ дуже време нико није боравио, лепимо најлоне на прозорска окна и одлазимо напоље да уживамо у лепоти дана и проклетијског масива који нас окружује. Други део групе који је решен да искористи овај моменат за спавање у шатору врши припреме за постављање и постављање шатора те врло брзо белину снега замењује шаренило разноврсних шатора у близини карауле. Приметна је позитивна енергија и расположење међу свима нама како због тога што срећемо људе које одавно нисмо срели тако и због даљине свакодневног живота и гужве. Убрзо долази време и ручку, топимо снег на примусу, припремамо неопходне количине воде за сутра, препакујемо ранчеве и по првом сумраку одлазимо на спавање обзиром да је устајање договорено у један сат после поноћи.

Нешто пре један почело је комешање по спаваони као и звоњава разноразних будилника. Они најупорнији међу којима сам био и ја спавали су и до пола два обзиром да је полазак договорен за два сата. Тачно у 2 сата и петнест минута група је кренула ка врху. На челу колоне био је 27.годишњи планинар из Рожаја Семир Кардовић који је ове године заједно самном и још 7 планинара из региона испео и највиши врх јужне земљине хемисвере Аконкагву(6962мнв). Напредовање ка врху било је неочекивано брзо и једноставно узевши у обзир искуство од ранијих година које сам лично имао. У свитање смо већ дошли до краја језера докле смо иначе ранијих година стизали тек после десет сати. Пропадање у снег је било таман до те мере да нам онемогући клизање по снегу и омогући идеалну подлогу за ходање. Већ око седам били смо подно самог врха одакле су неопходни били и дерезе и цепин. Овде почињу мало технички захтевнији детаљи обзиром да је снег све тврђи а стрмина све јача. Дерезе су се качиле у снег само предњим шиљцима обзиром на немогућност ослањања целим стопалом због нагиба и тврдоће. Цепин у понеким деоницама постаје неупотребљив обзиром да је снег који је тврдоће леда немогуће пробити.

На челу колоне у овим итекако захтевним тренуцима био је 28.годишњи планинар из Буковца, Жељко Дулић коме је ово уједно била и припрема за пењање највишег врха северне Америке и Аљаске Мек Кинли тј. Денали на који наша експедиција одлази у мају 2011.године. Већ око пола десет ујутру 12.03.2011.године планинари који су били на почетку колоне коју је чинило близу 80 људи досегли су највиши врх Проклетија и Албаније, Маја Језерце(2694мнв).

Поглед нестваран пружао се у даљину на Комове, Хајлу, Шар планински масив, Дурмитор итд. Није било потребе журити обзиром да је читав дан био пред нама а време феноменално. Фотографисали смо се, наодмарали и весели кренули ка Застану. Силазак је био опаснији од пењања, снег је омекшао, стопе куда смо прошли су се разгазиле од великог броја људи који је њима прошао а концентрација као и увек при силаску опала. Но непажњи места није било, полако уз местимично отпењавање сишли смо низ најзахтевнију деоницу када смо и чули преко мотороле да се један планинар оклизнуо и падао неких двеста метара. Убрзо су стигле и вести да је жив и без икаквих повреда што нам је свима било несхватљиво али убрзо смо се уверили да је то била истина, због чега смо били веома срећни.

Око пола три лаганим ходом стигли смо до Застана. Уморни јесмо били али и даље нам је била несхватљива лакоћа изласка на врх ове године. Ово је била јединствена прилика лаког успона на Маја Језерце која се највероватније неће понављати у наредним годинама. Сутрадан је уследио силазак ка Вусању и обилазак незаобилазних гусињских ћевапа….У овогодишњој акцији учешће је узело око 100 планинара са простора Црне Горе, Босне, Хрватске и Србије.

Аутор текста

Бранко Дикић, пк ”Балкан”

Comments are closed.

X