Petak, 21. avgust, dolazim na zborno mesto. Ispred mene problem-invalidnost, ali su svi srećni, raspoloženi, raduju se putovanju, raduju se planini i druženju. U ekipi je Dule ,sekretar SSIS, i Soko, član SSIS, ratni vojni invalid sa 60 % invaliditeta i dugogodišnji planinare nepoznata lica. Upoznajem se sa jedinstvenom grupom koja kreće ka Žabljaku. Svako od njih ima nekakav zdravstveni problem.
Subota, 22. avgust, u ranu zoru stižemo kod mosta na Djurdjevića Tari. Izlazimo da se fotografišemo. Prvo moje iznenadjenje: fotografiše Coka slepa osoba! Pitam se kako je ovo moguće kada je žena slepa?! Nastavljamo put ka Žabljaku, dolazimo u kamp kod „Boće“.
Domaćini ljubazni. Smeštamo se. Gledam kako jedan drugome pomažu, iako je svakom od njih potrebna pomoć. Nakon doručka i odomora polazimo markiranom stazom, kolskim putem, a zatim kroz borovu šumu ka Crnom jezeru. Sa Duletom se konsultujem ko je od njih najslabiji, ko treba da ide prvi, drugi…, malo idemo malo se odmaramo, dok se ne naviknu na teren (kamen, strminu…). Dan je prelep, sunce upeklo, ali sreća da mi idemo kroz šumu, pa nam je lakše. Nale, Gorica, Jugo i Suza su „amputirci“…
Coka nosi svoj „beli štap“, slepa je… ali fizički jaka, uz put fotografiše uz pomoć zvuka i senke.
Sa ovakvom grupom nema greške, pomažemo tamo gde je neophodno, a u isto vreme hrabrimo ih da savladaju prepreke. Lagano silazimo ka Crnom jezeru, pravimo pauzu za odmor. Voda hladna, a Soko bi da se kupa. Vraćamo
se u kamp, dogovaramo se za sledeći dan i odmaramo
Na putu od kampa prema Crnom jezeru
Nedelja, 23. avgust, ustajemo rano, čeka nas naporan dan. Domaćini pripremili lanč pakete, minibusom polazimo ka Nikšiću. Tu nam se priključujuVlatko i mali Luka. Nastavljamo put prema Moračkim planinama i Žurimovima. Dolazimo ispod Malog Žurima, pripremamo opremu za penjanje, jer bez opreme se grupa ne može ispeti. Oko nas livade i katuni, iznad nas Mali Žurim. Mali, ali zahtevniji od Velikog Žurima! Odlučili smo se za Mali Žurim zbog toga šte ne oduzima puno vremena za pešačenje, a odličan je za trening i proveru grupe koja planira da se ispenje na Bobotov kuk.
Mali Žurim Kolona
Nakon livada ispod Malog Žurima, penjemo se uzanom stazom, siparom ka prevoju. Pomažemo Naletu i Suzi, jer su sa najslabije, Jugo i Gorica trude se da idu bez pomoći, Coki pomaže mali Luka, govori joj gde da stane. Izlazimo na prevoj, Nale i Suza zadovoljne što su se ispele, ipak ostaju na prevoju, a mi krećemo dalje uz Mali Žurim. Dolazimo ispod samog vrha. Vlatko i Soko postavljaju uže kako bi se svi ispeli što bezbednije. Gorica ne može dalje zbog iskoraka. Svi nose pojaseve na sebi, dobro su osigurani. Ipak penju se uz našu pomoć, morali smo propratiti svaku stopu pri penjanju kao i izlazak na sam vrh.
Stazom ispod Žurima
Osiguranje pred vrh
Na Malom Žurimu (1963 m)
Nakon uspešnog uspona na Mali Žurim (većini od njih je bio ovo najteži i najviši ispenjani vrh u životu), u njihovim očima videlo se zadovoljstvo i sreća, suze. Uspeli su, prevazišli su svoja očekivanja i mogućnosti, a nas troje, Soko, Vlatko i ja, bili smo srećni zbog njihovog uspeha, ali i zbog našeg.Nakon fotografisanja vraćamo se istom stazom, spuštanje je veoma teško za amputirce. Dolazimo do minibusa, pakujemo se za povratak. Ostvaren je plan, 8 osoba sa invaliditetom ispelo se na Mali Žurim (1963m), a dve do 1750 m.
Ponedeljak, 24.avgust, nakon doručka krećemo minibusom prema Zmijnjem jezeru. Na kraju asfaltnog puta markiranom stazom polazimo ka jezeru. Novi dan, nova staza, ni malo lagana za osobe sa invaliditetom. Spuštamo se do jezera. Plan nam je da obidjemo oko jezera, da savladamo prepreke. Nažalost Nale i Suza morale su odustati, njihova amputacija je iznad kolena, Ali one su već postigle uspeh, jer su pokušale, jer su krenule, savladale predrasude…
Staza oko jezera Pomoć na stazi
Od Zmijnjeg jezera idemo ka Mlinskom potoku do Crnog jezera, a zatim do kampa minibusom. Završio se još jedan uspešan dan. Umorni smo, ali srećni što smo ispeštačili zamišljenu stazu. Članovi grupe puni su utisaka, saznanja, a i ja se pored njih osećam zadovoljno jer sam uspela da svojim strpljenjem i pažnjom pomognem i učinim da budu srećni. Družeći se sa njima saznala sam da su neki nastradali u saobraćajnoj nesreći ili radeći za mašinama povredjeni, neki su bili učesnici rata ili oslepeli u kasnim godinam.
Utorak, 25. avgust, zora sviće, a mi već na nogama spremni da krenemo ka vrhu Durmitora. Soko sa još tri planinara kreće od Crnog jezera preko Lokvica ka prevoju na Bobotov kuk.
Sokolova grupa Pogled na Bobotov kuk
Ostatak grupe sat kasnije polazi minibusom ka Sedlu, na nasu sreću imamo još jedan prelep dan za penjanje. Uz put se dogovaramo, Nale i Suza ostaju na Sedlu, jer nije moguće da pešače s obzirom na zahtevnost staze.
Svesna sam da će ovaj dan biti veoma naporan, velika odgovornost, ali i zadovoljstvo što sam deo tima, što mogu pomoći osobama sa invaliditetom da savladaju prepreke, da prevazidju sami sebe. Gorica, Jugo, Siki, Dule i Coka uz pomoć Vlatkovu i moju polaze sa Sedla prema Zelenom viru i Bobotovom kuku. Staza je zahtevna sa puno detalja, stenovita, strma i za zdrave, ali uz dobru volju sve se može. Imamo sreću vreme je lepo, oko i iznad nas vrhovi: Zupici, Šareni pasovi, Prutaš, Djevojka, Bandijerna…. Bobotov kuk,
Voma je teško i dirljivo gledati kako na svakoj pauzi amputirci skijadu proteze, nameštaju pomagala kako bi mogli nastaviti dalje. Prvu veću pauzu pravimo na Zelenom viru, Gorica mora ostati dok se vratimo, ostali idu dalje. Coka, slepa, ali kao mačka grabi ka visinama uz našu asistenciju,
Coka i Jugo hrabro grabe ka vrhu
Soko i njegova grupa već je stigla na prevoj, čekaju nas pa da krenemo ka vrhu. Soko ide da postavi gelender kako bi što bezbednije i lakše ispeli vrh. Dolazimo do sedla, ostalo je još malo do vrha, ali čeka nas još veća odgovornost i hrabrost. Soko je na samom izlasku, Siki, Dule i Jugo slušaju naše savete, osigurani, polako se penju. Najteže je bilo Coki, Vlatko ispred Coke a ja iza, zajedno sa njom opipavamo svaki kamen, usmeravamo je čas levo, čas desno, ruku ovde nogu tu…. i konačno Bobotov kuk (2523m).
Jos malo do vrha
Bilo je čestitanja, suza, fotografisanja, krštenja za prvi osvojeni vrh preko 2000 m.
Zajedno na Bobotovom kuku (2523m)
Uspeh je postignut ali za nas je ovo tek 40 % od ostvarenog cilja, pred nama je još veće iskušenje, moramo se svi bezbedno vratiti do Dobrog dola.Nakon odmora krećemo niz Bobotov kuk, teže je nego peti se, ali uz maksimalnu pažnju spuštamo se lagano. Coka srećna što se ispela, ali teže joj nego dok se pela. Pomešala se osećanja, sreća i strah, pripijena uz stenu, sluša komande i odpenjava. Što se više spuštamo grupa je sve umornija. Nestalo nam je vode, Zeleni vir presušio, Soko ide napred traži njemu znan izvor da se okrepimo. Na kraju dana, nakon 12h pišačenja svi umorni dolazimo do Dobrog dola gde nas čeka minibus. Fotografišemo se svi zajedno i vraćamo u kamp na Žabljak.
Dok smo se peli i spuštali a i na samom vrhu, imali smo prliku da se sretnemo sa planinarima iz okruženja a i šire, divili su se uspehu osoba sa invaliditetom, a u isto vreme i našoj hrabrosti.
Sreda 26.avgust, slobodan dan, razmenjujemo adrese, pakujemo se i vraćamo u Beograd…
I na kraju: Vlatko, Soko i ja imali smo veoma težak zadatak. Rad sa osobama sa invaliditetom je sasvim novo iskustvo, velika odgovornost, napor, ali naša volja i strpljenje je nadvladalo, uspeh je postignut, zadovoljni smo postignutim rezultatima. Zahvaljujem se Duletu što me je pozvao da budem deo tima, a Sokolu i Vlatku na saradnji. Zahvaljujem se učesnicima kampa na saradnji i pozivam ih da nam se pridruže u novim pohodima.
Radni tim: Dule, Soko, Vlatko i Milanka
Izveštaj: Milanka Arsić
Fotografije: Kovljenjić Zoran-Pusinjski Soko, Milanka Arsić