“I don’t like mandey”! To davno reče čika Bob Geldof i osta živ. Da se pentrao po Avali, jednog Ponedeljka, drugačije bi se odnosio prema tom, izazovnom, danu. Malo ko ima Ponedeljak slobodan, pa sa tom mišlju krenuh da iskoristim tu privilegiju.
Ranom zorom, pokupih nešto potrebnih stvarčica u ranac pa “devetkom” do Trošarine. Uskačem u 401 I ubrzo sam iznad sela Pinosava. Kratka šetnja asvaltom , do izvora Sakinac. Tu već počinje oaza prirodnih zvukova. Sipam vodu I krećem u šumsku čaroliju. Stazom kraj potočića, idem ka vrhu I upijam je svim čulima. Ptice viču na mene. Misle da sam jedan od bahatih magaraca, koji prljaju planinu, vikendom. Ubrzo pokazah, da sam, samo, tihi magarac koji zna i da počisti za drugima. Kraj hranilišta nema srna. Imao sam priliku sresti se sa nekoliko njih i koliko sam bio tih i nepokretan, toliko je i trajao susret. Grabim šumom ka vrhu. Šuma grabi od mene. Interakcija je maksimalna. Na sopstveno zadovoljstvo, nisam sreo nikoga, do hotela. Tu su zaposleni čistili ostatke od, vikend, roštiljdžija. Malo dalje, vidikovac ka Šumadiji ,škilji kroz izmaglicu. Dobro jutro, Beograde, Šumadijo, Srbijo! Samo me jedan gušter, preplašeno pogledao i utekao. To je, valjda, jedino što sam progovorio, veći dio dana. Nije ni bilo potrebe. Toliko toga za vidjeti i fotografisati. Da nije bilo mušica, usta bi mi bila stalno otvorena, zbog divljenja proljetnim vragolijama. Sa popločane staze, ponovo zaronih u šumu. Biram duži put do doma. Produžavam zadovoljstvo. Stari fotoaparat, jedini, pravi neprirodne zvuke. Prisustvujem horskim bravurama ptičijeg svijeta, u šumskoj, koncertnoj dvorani. Razbarušenih misli, stižem do „Čarapićevog bresta“. Planinarski dom, ušuškan četinarima, daje idiličan prizor. Koristim jednu od klupa, sa pogledom na potok.Vrijeme je za doručak. Kako izvadih sendviče, tako se pojavi , jedan čupavi izdanak, pseće populacije. Domaćinski podjelih doručak. Dok se moj novi poznanik, borio sa buvama, ja pročitah koju stranicu, izabrane za taj dan, knjige. Potpuno uživam u ovom, poklonjenom danu. Ispoštovah i osoblje doma i popih čaj u bašti, kao jedini gost. Posle dugotrajnog opuštanja, dadoh se na brži uspon. Naravno, simpatični čupavac me sledio u stopu. Izabrah stazu kojom se rijeđe ide. Tu mi se drugar odužio za doručak. Ne zalajavši ni jednom, potrča kroz žbunje istjeravši jednu srnu na mali proplanak.Dotična zastade na tren, samouvjereno i sa blagom dosadom u očima, pa se stušti u pravcu potoka.Kao da su oboje htjeli da mi ispune želju. Gledah opčinjen. Malo kasnije se pojavi moj, četvoronožni, drugar i krenu ispred mene, kao da se ništa nije desilo. Opet smo kod spomenika. Posvetih se odnosu drveća i svjetlosti. Čupko odluči ,da je kraj našem druženju, pogleda me ovlaš, i ode svojim putem. Čudan pas. Možda se ponovo sretnemo. Spustih se do „Mitrovićevog doma“. Taj, razbarušeni, kafanski ambijent, tijesno vezan za avalski toranj, raširi jednu klupu i primi me u društvo. Obzirom, da je već uveliko popodne, nisam bio jedini gost. Nekoliko rekreativaca na dugačkim štiklama, posle naporne ture, od automobila do kafane(10m), zaposjelo je par stolova, eminentne bašte. Produžih užitak. Upijah zalazak sunca, pijući, omiljeni popodnevni napitak: kafu. Ovako bih mogao do besvjesti…Pokrenuh se iz sanjarenja, pa lagano otkotrljah istom stazom, kojom sam se i popeo, do Pinosave. Kratko čekanje biva nagrađeno –busom. Prigradski prevoz me izčupa iz avalske čarolije. Opet Trošarina, pa 9-ka do blokova…Tako malo je potrebno da doživite, šumsku ,čaroliju. Date malo sebe, a vrati vam se višestruko. Probajte.
Skitao, pisao i pomalo fotografisao: Branislav Makljenović