Noć uoči uspona(petak-18h), krenuli iz BGD.
U minibusu 12 odvažnih(Vršac, Pančevo, N.Sad,Bgd).
Stigli u Donji Dušnik u 22h, napunjenih želudaca,niškim
pljeskavicama.
Smjestili se u kućama divnih domaćina. Obavili prijavljivanje kod organizatora(pk Železničar Niš), malo se družili, pa na spavanje. Na noge lagane ustali u 5,30h. Priprema za uspon, pa sakupljanje kod škole. Otvaranje akcije, sa par govora i pokret(7h). Dan tmuran, po neko mamuran…Prošli kroz dva, polunapustena, sela. Ostatak stanovnika, nekada mnogoljudnog sela, gledao nas sa simpatijama. Poslednja kuća -predah za čaj. Konstantni uspon trajao 3,30h. Malo snijega na vrhu. Trem se obavio maglom, kezeći nam se šiljatim grebenima. Nekoliko stotina planinara je tabalo stazu ka vrhu. Na koti 1810m, vjetar pomaže fotografisanje. Kratko zadržavanje, pa istom stazom natrag. Kočnice u vidu koljena, cijuču. Spust od 2h se razvukao i pretvorio u blatnjavi performans. Mladi kolega, Branko Dikić se sav razvukao u osmjeh. Valjda mu Trem, posle popete Akonkagve, dođe kao šetnja po Košutnjaku. Odlično raspoloženi planinari, iz svih krajeva majke Srbije. Čuo se i prepoznatljivi govor iz nekih republika, bivše nam zemlje. Mnogo poznatih likova. Zagrljaji, poljupci, stisak ruke…Na potoku pranje obuće. Bio sam čisto blato. Moram kupiti kamašne za prasiće.
Ručak(pasulj) u restoranu, nekad uspješne firme(15h). Spremili stvari i pozdravili se sa domaćinima. Dobri, neki, ljudi! Treba otići, ubrzo, ponovo. Dok ima ko da nas dočeka! A dočekali nas i ispratili: dušom toplom, ljudskom. Planina nam se, stidljivo, sakrila u magli, ali ljudi nisu. Dok mi zakotrljasmo prema prestonici, ostade dio Srbije na pragu, svoje, domaćinske kuće.
Dokopavši se autoputa, kretosmo u ostvarenje primarnog zadatka: vratiti se živi i zdravi. Tako je i bilo. Već oko 21h, stigli na odredište. Dovoljno da jedni nastave a drugi okončaju putovanje.
Branislav Makljenović
Fotografije: Branislav Makljenović,Isidor Mac, Vlado Gačić i Nenad Vukas