01.08. Dugo iščekivana Ekspedicija počinje. Branko, Nenad, Drazen i ja okupljamo se na beogradskom aerodromu u ranim jutarnjim satima. Tu nas cekaju standardne planinarsko aerodromske avanture sa akutnim problemom masa prtljaga.
 |
Ukrcavamo se na let Beograd-Istanbul. U Istanbulu smo imali sedmočasovnu pauzu do sledećeg leta. Obzirom da ovde nikada nismo bili, odlično teorijski potkovani i znatiželjom opsednuti, istrčavamo sa aerodroma i maksimalno iskorišćavamo ovu pauzu. Za rekordno kratko vreme uspevamo da obidjemo Plavu džamiju, Aja Sofiju, Džamiju Mehmed paše Sokolovića, Palatu Topkapi, Arasta Bazar i naravno nadaleko čuveni Veliki bazar.
 |
 |
 |
Naravno, umalo da okasnimo, ali posle polucasovnog trcanja po ogromnoj aerodromskoj zgradi, nadjosmo naš terminal. Ukrcavanje i nastavak putovanja tj. naredni let do Biškeka, glavnog grada Kirgistana. Let je trajao nekih šest sati.
02.08. Sleteli smo u ranim jutarnjim casovima (03:15h). Nakon procedure dobijanja vize (sve se na aerodromu obavlja) agencijskim kombijem smo se prebacili do hotela. Posto je ulazak u sobu bio moguc tek od podneva, bili smo primorani da spavamo u dvoristu hotela. No, to i nije bilo tako loše.
Kad smo se smestili u sobe i raspakovali, krenuli smo u obilazak grada. Grad Biškek, približno milion stanovnika, podseca na prave hladnoratovske gradove. Široki i megalomanski trgovi, stare ružnjikave stambene zgrade, široki bulevari, velika gužva. To je grad sa mnogo razlicitih kultura i naroda. Ima Rusa, raznoraznih azijata, muslimana. Svi pricaju ruski, i retko ko zna engleski. Interesantno je to sto se u gradu može videti spomenik Manasu, mitskom nacionalnom heroju Kirgistana, a dve ulice dalje velika Lenjinova bista. Nista od sovjetskog perioda nisu rušili,niti sklanjali. Ne stide se svoje istorije što se lako može primetiti.
03.08. Rano ujutru smo krenuli put Oša, lokalnim 40. minutnim letom. U gradu Ošu smo se zadržali jednu noc, i tu smo mogli da se upoznamo sa kirgistanskim siromaštvom,bedom. Grad koji ima oko 150000 stanovnika izuzetno je prljav,i nije ni malo lep. Na sve strane gužva, pokusaj prelaska ulice na pešackom prelazu zavisi od sreće, jer niko ne poštuje zeleno svetlo za pešaka. Sirovo meso prodaju na pijaci, primera radi,prodaju teletinu na tezgi, sto i ne bi bilo toliko čudno da oko tog mesa ne leti milion muva. U nekom trenutku covek se ne oseti bas prijatno dok hoda ulicama pogotovo ako je sumrak il noc. Dovoljno je da vidite saobracajnog policajca sa automackom puškom u ruci, pa da vam bude ustvari jasno gde ste, i sta mozete očekivati. Pogotovo ako vam lokalni gradjani kažu da bas za turiste i nije pametno da se kreću u nocnim časovima po gradu. Naravno,i sam Osh kao i Bishkek ima veliki spomenik Manasu,a nedaleko odatle jos veci spomenik Lenjinu.
04.08. Naredno jutro smo krenuli put Pamira i baznog kampa Edelvajs Glejd na 3600m. Put je trajao nekih 6 sati, po dosta uredjenoj i slabo prometnoj magistrali. Nakon nekih 5 sati vožnje desio se defekt na našem kombiju koji je šofer ubrzo rešio.
U bazni kamp stigli smo oko 19h. Impozantni pogled na sam vrh Lenjin je tu.
Bazni kamp je dobro opremljen velikim šatorima za sve ucesnike ekspedicije i jurtama za kuhinju, trpezariju, magacin i saunu. Ovde smo imali signala za mobilni telefon, pa smo se mogli javiti najbližima.
05.08. Naredni dan zapoceli smo aklimatizacionim usponom na obliznji vrh Petrovski.Usput smo prošli pored spomen obelezja sovjetskim planinarkama koje su 70-tih godina prošlog veka tragično nastradale na Lenjinu. Uspeli smo da stignemo taj dan do 4400m a do vrha Petrovski nas je delilo nekih 400m. Plan je realizovan, dobili smo finu visinu, pripremili organizam i glavu. Vratili smo se u bazni kamp, večera i spavanje.
06.08. Planski odlazak u kamp 1 (C1) sa polovinom vlastitog prtljaga. Put do C1 koji se nalazi na 4400m je izuzetno naporan zbog velikog gubljenja visine (popnete se na 4100m, onda se spustite na 3700m, pa opet se popnete na 4000m, pa se spustite na 3800m) i dugačke kilometrže. Skoro ceo taj put do kampa 1 je bez snega,sto je olakšavalo kretanje. Branko i Neša su prvi stigli do kampa 1, ja sam se vukao nekih 30 minuta iza njih,dok je Drazen bio daleko iza. Zadnjih 200m do kampa 1 Nesa mi je uzeo ranac i mene rasteretio te “zadnje” muke, jer sam bio isrcrpljen u svakom pogledu. Došao sam do kampa 1 jedva. Uspeo sam da ostavim stvari u ostavu i da udjem u toplu jurtu da se ugrejem. Kamp 1 je otprilike isti kao i bazni kamp, ima sve sto i bazni kamp, samo je malo manji, i nalazi se na velikoj ledničkoj reci, koja se konstantno pomera. Uskoro se pojavio i Drazen, tako da smo svi bili na okupu. Sledeći problem bio je povratak u BC. Već je 18h, drugim recima 2 sata do mraka. Silazak je prošao bez ikakvih problema. Naporno ali izvodljivo. U bazni kamp smo došli oko 23h.
 |
07.08. proveli smo u baznom kampu, pokušavajuci da se odmorimo od prethodnog dana.
08.08. Ponovo put C1, ovog puta sa ostatkom tereta na ledjima. Ponovo smo se rasuli,tako da su Branko i Nesa bili ispred, dok je Drazen bio pozadi. U jednom kuloaru sustigao sam Branka i Nešu. Morali su da stanu zbog odrona stene niz padinu na put kojim smo morali proći. Kompletan put od 20-30m sleteo je niz padinu usled odranjanja stene, pa smo morali da trasiramo novu stazu po sitnom siparu. Sa desne strane je strma litica odakle lete komadi stena, a sa leve strane je provalija duboka nekih 400m. Bezbedno prelazimo i nastavljamo put kampa C1. Vreme je bilo izuzetno lepo. Usput smo se mimoilazili sa lokalnim porterima i njihovim natovarenim konjima, koji su nosili opremu onim planinarima koji su bili voljni da izdvoje 2 dolara po kilogramu tereta. Stižem u C1. Branko i Neša su već podigli njihov sator. Nakon Draženovog dolaska i mi smo digli naš šator. Nešto smo uspeli da pojedemo u jurti, i uvukli se brzo u šatore da se što vise naspavamo, jer nas je sutra čekao još naporniji dan.
09.08. Svanulo je na 4400mnv. Idealno jutro za penjanje. Spremili smo stvari koje smo planirali taj dan da iznesemo na C2 i krenuli. Put je u potpunosti prekriven snegom I ledom, tako da smo nedaleko od polaska morali da stavimo dereze, a malo kasnije i da se navežemo, jer su počele pukotine. Ledničke pukotine su najveći problem planine Pamir. Preskakali smo pukotine u apsolutnoj tisini, konstantno navezani. 
Nakon prelaska prvog dela pukotina razvezali smo se jer je ispred nas stajao zid, nagiba 60 stepeni i dužine nekih 80m. Imali smo srecu da je neko ostavio uže, pa smo žimarili uz njega. Na savlađivanje tog zida iako tako kratkog, izgubili smo sat i po vremena.
Nakon toga imali smo konstantan uspon do C2. Po savladavanju zida GPS je pokazivao visinu od 4800m, tako da je ispred nas bilo još 500m do C2. Bilo je vec kasno, tako da je Branko doneo odluku da na toj maloj polici podignemo šator u kome bi ostavili stvari koje smo imali nameru da iznesemo u C2. Iskopali smo rupu u kojoj smo postavili šator, izvadili stvari iz rančeva i ostavili ih u šatoru. U navezi smo išli celom dužinom do C1, jer su uslovi na terenu to bezuslovno tražili. Uže na onom zidu neko je skinuo, verovatno vlasnik koji ga je i postavio. Postavili smo naše uže, spustili se niz njega i ostavili smo ga za sutrašnje žimarenje. U C1 smo stigli vec oko 19 časova tako da smo imali dovoljno vremena za odmor i planiranje sutrašnjeg dana.
10.08. Ovog jutra krenuli smo čim je svanulo. Spakovali smo šatore, vreće za spavanje i ostatak opreme. Krenuli smo u dve grupe. Branko i Neša napred Dražen i ja pozadi. Stižemo do zida gde nas čeka naše uže. Po završenom žimarenju skidamo uže i nastavljamo dalje. Imali smo neki fin tempo,al vreme je odmicalo i odmicalo. Problem je predstavljao i raskvašen sneg, koji je mnogo otežavao kretanje po toj dugoj kosini. Sunce je bilo izuzetno jako, rekao bih da je bilo cak i vruce. Bilo je vec 15h kad smo nas dvojica stigli do ostavljenog šatora i naših stvari. Dok smo prilazili šatoru mimoišli smo se sa dva Italijana, koji su nam preneli Brankovu poruku da ostanemo to vece u šatoru, i da sutra nastavimo put C2 ukoliko budemo iscrpljeni. U dogovoru sa Draženom odlucili smo da ipak i nas dvojica nastavimo dalje, ka kampu C2 jer smo imali jos 4 sata dnevnog svetla. Put je vijugao preko pukotina,sa konstantnim penjanjem. Retko se koja pukotina na tom delu mogla preskociti bez upotrebe cepina. Uskoro sam izasao na jedan breg i ugledao C2. Kamp C2, bio je postavljen na nagibu ispod jedne velike stene. Bio je još daleko, al bar smo ga mogli videti. Na nekih 500-600m od kampa 2 uhvatila nas je velika magla,da skoro nisam mogao cizme da vidim. Pratio sam nekako utabanu stazu koja je vodila do samog kampa. Na samom ulasku u kamp Branko je izašao iz svog satora i krenuo nama u susret. Bio sam izuzetno malaksao kad mi je prišao i preuzeo ranac. Oporavljao sam se u Brankovom i Nešinom šatoru, dok su Branko i Drazen postavljali naš šator.
Ja sam bio izuzetno umoran, uhvatila me je drhtavica, tresao sam se ko prut. Neša mi je spremio kafu (3 u 1) koja me je digla iz mrtvih. Mnogo sam se loše osećao, mada me glava nije bolela. Kad je i naš šator podignut, spakovao sam se u vreću i čvrsto zaspao, ko pokošen. To spavanje, u kampu 2, na 5300m, al i ostalih 6 noci na toj visini, koliko smo tu spavali, imao sam snove o Beogradu, o kuci,o prijateljima.
11.08. Plan je bio da sidjemo po osavljeni šator i stvari. Ja nisam mogao ni do wc-a da odem, a kamoli po šator 500m nize, tako da smo se dogovorili da ja ostanem u C2 dok njih trojica pokupe šator. Osecao sam se porazeno tad, jer nisam mogao da pomognem. Al taj dan odmora mi je vise nego dobro došao da prikupim izgubljenu snagu, koja mi je itekako trebala za dalje. Imali smo tu sreću, da nismo morali da topimo sneg za vodu, jer smo u kampu imali izvor u steni. Plan za sutra je izbacivanje dela opreme na C3, i povratak u C2.
12.08. Krenuli smo tog jutra put C3. Put je od samog pocetka vodio podugačkim strmim zidom. Dalje put vodi širokim grebenom sa blagim usponom. Pratilo nas je lepo vreme, stim što je na nekim deonicama bilo jakog vetra. Dalje, nakon tih blagih uspona krece zaravan, na kojoj se može i uživati u samom pogledu na vrh koji se pružao sa naše leve strane. Delovao je tako blizu, rekao bi čovek da moze da dodje do njega za pola sata, al on je ustvari bio još 1500m iznad nas. Po završetku te relaksirajuće zaravni naišla je veoma dugačka strmina, a preko nje je vodio put do C3. Odlucili smo da na tom mestu napravimo mini iglo za stvari koje smo nosili u C3. Tako smo i uradili.
 |
Na spuštanju smo se mimoišli sa Draženom i dali mu upute gde da ostavi stvari. Stigli smo u kamp2 kad se vec smrkavalo. Bio je to jos jedan izuzetno naporan dan iza nas.
13.08. i 14.08. dani koje smo proveli u C2. Skupljali smo snagu za dalje. Mene je uhvatila kriza, pa sam razmisljao i da odustanem. Cak sta vise, Branku sam i rekao da necu dalje. Nisam se nesto lose osecao, al me je uhvatila neka….ne znam kako bih i opisao to sta je bilo samnom, samo znam da u tom momentu nisam hteo gore. Sedeo sam na nekom kamenu ispred šatora, sunčao se na 5300m kad mi je Branko rekao „Uzmi motorolu, zovi bazni kamp i pitaj kakvo ce vreme biti narednih dana!“Uzeo sam motorolu, nazvao i vest koju sam dobio iz baznog kampa me je razbudila i povukla da idem dalje. Iz baznog kampa su nam rekli da ce u narednih 3 dana biti izuzetno lepo vreme. Rekoh sebi tad „Kad sam vec do ovde stigao, idem dalje,do kraja“. Napravili smo plan za dalje, tako da je sve bilo spremno za napad na vrh.
15.08. Drazen je prvi ustao, vec oko 2h, spremio stvari, upalio ceonu lampu i krenuo. Po njegovom izlasku poceo sam se i ja spremati. Nas trojica smo po planu krenuli u 04h. Draženov raniji polazak bio je neizbežan zbog njegovog dosta slabijeg tempa. Bila je još noć, i tako čisto nebo prepuno zvezda kakvo u zivotu nisam video. Kada smo savladali početni uspon iznad samog kampa, ugledali smo Dražena na nekih 500m ispred nas. Nakon 2 sata stigli smo do naseg igloa koji je jedva bio primetan obzirom da ga je dva dana šibao vetar i zavejavao sneg. Otkopali smo ga, spakovali stvari, i nastavili dalje. Jezivo strm i dugačak uspon, delio nas je od vrha “Razdeljnaja” preko koga smo morali preći. Sunce izlazi i počinje da nas greje. Branko je bio prvi, ja odmah iza njega, Nesa malo dalje a Dražen vec tad daleko ipod nas. Fizicki izuzetno teška deonica, sa mestimicno dubokim snegom te se moralo i prtiti. Pred sam izlazak na vrh, sustigla nas je jedna veca grupa. Znacilo nam je mnogo iako je to bilo svega pedesetak metara od vrha “Razdeljnaja” na 6300m. Fantastican pogled se sa tog mesta pruža. Ovde smo napravili dužu pauzu za okrepljenje, sačekali Dražena i nastavili put kampa 4.Trebalo je savladati jos oko 500 m visinski, stim sto odmah posle “Razdeljnaje” dolazi do gubitka visine od oko 200m do C3 pa potom uspon sa 6100 na 6400mnv. To je nešto što „ubija“ psihički. Vidite sedlo ispred sebe u koje se morate spustiti, pa iz kog se morate peti. Al šta je tu je, to je svakako najpristupačiji put ka vrhu. Spuštanje je bilo relaksirajuće ali nakon njega kreće uspon. Na izlasku iz sedla, uhvatio me je ozbiljan umor. Morao sam da stanem. Rekao sam Branku da njih dvojica nastave, da cu ih ja stići. Seo sam na ranac, izvadio cokoladu i kulirao neko vreme. Nista me nije zanimalo, niocemu nisam razmisljao. Gledao sam u daljinu ostale vrhove, i odmarao oci.
Pogledao sam u sat u jednom trenutku, video da sam 20 minuta proveo sedeći što je za mene bio tren, ustao sam i krenuo dalje. Ta pauza me je neverovatno okrepila, gazio sam uspon kao da ga i nije bilo. Sustigao sam Branka i Nešu, a Dražen je opet bio daleko ispod nas. U kamp 4 stigli smo negde oko 17h. Jedna ravna ploča na 6400m , ne baš tako povoljna za podizanje šatora jer je potpuno ogoljena i na vetrometini. Šator se morao dobro ukopati u sneg što nam je bilo izuzetno naporno zbog samog vetra i hladnoće koja je nadirala u večernjim satima. Branko je izdao zadatke ko će sta da radi i vrlo brzo šator je bio spreman. Jedan šator za tri osobe u kome će noćas spavati nas četvorica, bice nam sigurno mnogo toplije J. (fotografije 87,88) Ja sam izašao do jednog grebena,da sačekam Drazena. Vikao sam, dozivao ga, svirao pistaljkom, ali povratnog odgovora nije bilo. Nakon kraćeg čekanja čovek se u jednom momentu samo stvorio iz magle. Trenutak za pamcenje kad je rekao ono njegovo „aaaa“.Umalo dah nisam izgubio koliko sam se smejao kad sam ga ugledao. Na kraju,svi smo se smestili u naš šator. Branko je doneo sneg za topljenje, pili smo čaj i odmarali. Bili smo jedina ekspedicija koja je tu noć provela u kampu4. Vladala je sjajna atmosfera, pevali smo, i bili smo ubedjeni, da ćemo sutra po prvi put raširiti zastavu Srbije na vrhu Lenjin.
16.08. Svanuo je i dan za zavrsni uspon. Poslednjih 700m koje je trebalo savladati. Krenuli smo u 07h po izuzetno lepom vremenu, nigde ni jednog oblaka na nebu, vetra nema. Sve je bilo sjajno i banjo dok se ispred nas nije pojavio jedan veoma zahtevan, strmi grebenski uspon, izuzetno težak momenat u glavi kad vidite tako nešto ispred sebe. Krenuli smo. Prelazak te deonice pokazao se izuzetno složenim. Deonica izložena vetru, sa mnogo leda, bez mogućnosti za postavljanje adekvatnog osiguranja. Postojalo je jedno fiksno uže na samom početku, dužine oko 20m , medjutim nismo mogli da ga koristimo jer je vecim delom bilo zatrpano snegom i ledom. Branko je cepinom pokušao da ga otkopa ali nije uspeo. Skupili smo hrabrost, ne gledajući iza sebe, dole u provaliju i nastavili dalje. Izvukli smo se nakon sat i po šlajfovanja.
Dalje, put vodi serpertinama, sa konstantnim penjanjem. Po izlasku iz tih serpentina ugledali smo vrh koji je polako ulazio u oblak. Napredovali smo dalje. Vreme se brzo kvarilo. vidljivost je padala,a vetar se pojačavao.Vreme je bilo užasno, vidljivost već nikakva, vetar nosi, a mi se držimo, ne odustajemo. U jednom momentu Branko kaže „GPS pokazuje 7000m, ispred nas je jos 134m, vreme je užasno. Hoćete li da se vratimo, pa da pokušamo ponovo sutra, il da nastavimo dalje?“. Nakon kraćeg dogovaranja odlučili smo, nastavljamo dalje,nema odustajanja. Na tom završnom delu, na nekih 100m do vrha, u toj dužini, ima slabo snega, ne može da se zadrži zbog jakog vetra, tako da smo maltene hodali po golim stenama. Idemo, penjemo, vrha još nema. A onda, kad smo već bili tu, ugledasmo dvojicu nemačkih planinara Valerij i Gunter kako se raduju i slave. Oni su nam bili prvi pokazatelj da smo uspeli. Stigli smo.Vrh Lenjin 7134m planina Pamir,planinski venac Himalaji. Bio je to 16.08. oko 16h po lokalnom vremenu.
Vrh je jedna velika ploča sa izuzetno blagim nagibom, skoro da je i ravan. Na samom vrhu je Lenjinova bronzana bista i krst okićen šarenolikim zastavicama. Kad sam stao na vrh, kad sam stigao tu, na vrhu, sve tegobe su me prošle, zaboravio sam na dotadašnje bolove, na glavobolje, na hladnoću, sve je to prestalo u tom jednom kratkom trenutku. Sve je to naravno bilo pristuno, niko mene nije ni ugrejao niti nahranio. Jednostavno razmišljao sam samo o našem uspehu, o tome gde smo. Nisam razmišljao o narednim koracima, o tome da nas tek sad čeka problem, mozda i glavni, a to je spustiti se, doci u najpre do kampa a potom u civilizaciju. Imali smo po koji zrak sunca na vrhu, ali brzo su nas pokrili oblaci, tako da nismo uspeli da uživamo u nekom pogledu. Slikali smo se na brzinu. Zastava Republike Srbije po prvi put zavijorila se na vrhu Lenjin. Nakon tih 5 minuta vremena, zarad kojih smo sve ovo radili, morali smo da bežimo, da silazimo jer se vetar pojačavao a i bilo je već kasno. Imali smo još 3 sata dnevnog svetla, a od šatora nas je delilo 700 metara visine. Tad su se ona razmišljanja, problemi i bolovi vratili. Nakon 40-tak minuta spuštanja, naleteli smo na sedmočlanu čileansku ekipu, koji su tek u to doba išli ka vrhu. Ispostavilo se kasnije da su uspeli da popnu vrh, al da su se u kamp vratili u pet sati ujutru. Njihov završni uspon trajao je 24h. Ozbiljno luda ekipa. Mi smo se jedva dovukli u naš šator na C4. Više nismo imali snage. Skupio sam malo snega za topljenje a ostali su već zaspali. Dogovorili smo se pred spavanje da se u sutrašnjem danu danu, ukoliko sve bude uredu, spustimo do C2.
17.08. Sve je teklo po planu, spakovali smo se i krenuli. Vreme je bilo malo oblačno, sa slabim vetrom. Sve se to promenilo na uzvišenju iznad C3 kad nas je uhvatilo ozbiljno nevreme.Vidljivost je pala do te mere da jedni druge nismo mogli više da vidimo.Vetar je podivljao, nosio nas sa željenog puta. U jednom trenutku našli smo se u polju ledničkih pukotina zamaskiranih tankim slojem snega. Branko je doneo odluku da se pažljivo povučemo nazad na stenu koju smo maločas prošli, i da se upakujemo u bivak vreće kako bi se zaštitili. Nakon nekih sat i po nevereme je stalo. Razvedrilo se i mogli smo da nastavimo dalje. Stigli smo do C3, gde smo razmišljali dal da nastavimo spuštanje il da prenoćimo tu gde jesmo. Imali smo dosta vremena ali nas je nevreme mnogo iscrpelo. Nakon kraceg dogovora, odlucili smo da nastavimo spustanje do C2. Teturali smo se ko pijani do C2.
18.08. Do ovog dana bilo je dosta teških trenutaka, ali verovali ili ne, najteže mi je palo spuštanje od C2 do C1. Bio sam na izmaku snage, pretovaren prtljagom a teren za ne poverovati. Sve se survalo, pukotine stare otklizale nove se otvorile. Nigde uprćene staze. Kuda sad? Bilo je izuzetno opasno ali smireno i polako prešli smo i ovu deonicu. U C1 je sve bilo spremno za žurku. Torte za svaki uspešan tim među kojima smo bili i mi.
.
19.08. Konačno jedna mirna šetnja do baznog kampa. U baznom kampu opet slavlje i opet torte. Ovog puta je tortu dobio i pojedinac kao simbolični poklon za njegov novi rođendan. Valerij Bub, član nemačkog tima je pri spuštanju sa vrha ka C3 propao kroz pukotinu, na onom istom mestu gde smo mi bivakovali kada od nevremena nismo mogli dalje. Bio je pribran i vešt pa se sam izvukao. 
20.08.2012.године transfer bazni kamp-Oš i dva prenoćišta u Ošu.
22.08.2012.године transfer Oš-Biškek avionom i prenoćište u Biškeku.
23.08.2012.године transfer Biškek-Istanbul-Beograd.
Naše penjanje na Lenjin je prošlo bez većih problema. Osim što su meni i Branku usne bile izranjavane, što smo svi mnogo smršali, i što smo svi bili vise nego umorni, ostalih problema nismo imali. Sve poteškoce i prepreke smo zajedničkim snagama prebrodili. Bili smo složni i svako je bio bitna karika i ključ uspeha. I ovim putem bih hteo da zahvalim Branku, vodji ekspedicije, koji je u svakom momentu racionalno i pribrano razmisljao. Njegova taktika „napada“ visinskih kampova je bila više nego presudna za izlazak na sam vrh. Zahvalio bih se i Neši koji mi je pomogao u kriznim situacijama, kad sam mislio da ne mogu više, on me je bodrio da nastavim dalje i Draženu na svim sjajnim fotografijama koje je napravio u toku ekspedicije. Planinari iz Srbije na čelu sa Brankom Dikicem, Nenadom Stojiljkovićem, Draženom Mandićem i samnom-Vladom Gačicem popela je vrh Lenjin na planini Pamir koja pripada planinskom vencu Himalaji. Ekspedicija je krenula 01.08. iz Beograda a zavrsila se 23.08. Bila je to jedna mala al odabrana ekipa planinara koja je ispunila jedan od svojih planinarskih snova.
Nastavljamo dalje nekom novom prilikom.
Izvestaj sastavio: Vlado Gačić