Neko čudno leto. Ne mogu da se sastave dva dana a da ne pada kiša. Gledam prognozu za vikend i nerviram se, opet najavljuju kišu. Guglajući po nekom norveškom sajtu, vidim da je prognoza za Rumuniju bolja, najavljuju oblačno, ali bez padavina.
Hm, daj šta daš. Tako da smo odlučili da odemo na jedan dan na Karpate i napravimo trekkinig po planini Tarku.arku se nalazi u jugozapadnim Karpatima i manje je poznata od svoje lepše sestre, Nacionalnog Parka Retezat, koji je nešto istočnije. Iako u poslednje vreme planinarski klubovi češće vode u Rumuniju, i dalje je ova nama prijateljska zemlja nepravedno zapostavljena. A planina Tarku, od Beograda udaljena svega 240 kilometara, je najbliža planina Beogradu visine preko dve hiljade metara.
Polazak smo planirali za četiri sata ujutro. U pola tri skačem iz kreveta, budi me grmljavina. Napolju, pljusak. Zovem drugare da vidim da se nisu predomislili. Jel se ide?, ide se. Dok skupljam ekipu po gradu kolima, razmišljam šta mi ovo treba, nebo se sastavilo sa zemljom, grmi, potop…
Pred Vršcem kiša staje, prelazimo granični prelaz Vatin i bez zadržavanja ulazimo u Rumuniju.Pojavljuje se Sunce. Vozimo ka Temišvaru a zatim se put odvaja na istok. Krajolik podseća na naš Banat. Isto, a opet malo drugačije. Interesantne fasade seoskih kuća od raznobojnih cigala. Polunapuštena sela. Konjske zaprege, prastare Dačije. Neprikriveno siromaštvo…
Prolazimo kroz mesto Rešica, u kome se nalazi veliki muzej parnih lokomotiva na otvorenom. Rudarski gradić, kao naš Bor. Nastavljamo kroz gradić Karan Sebeš, mesto od tridesetak hiljada stanovnika, na ušću Tamiša i reke Sebeš.
Dok ulazimo u Karpate, navlače se oblaci i počinje pljusak. Argghhhh…Asfaltni put vijuga i penje se dvadesetak kilometara kroz divnu bukovu a zatim četinarsku šumu.
Konačno dolazimo do mesta Muntele Mik. Smešten na visini od 1525mnv, sa snežnim pokrivačem koji se zadržava od sredine novembra do sredine aprila, te veoma pristupačnim cenama smeštaja, Muntele Mik postaje sve popularniji ski centar. Srećom, kiša staje. Ostavljamo kola, pakujemo rančeve i krećemo na uspon. Oblaci se dižu, u kotlini pramenje magle. Vazduh je svež, hladan, sve je puno ozona. Prolazimo pored ogromnog gvozdenog krsta, visine petnaestak metara, postavljenog na vidikovcu odakle puca pogled na nepreglednu banatsku ravnicu. Na vrh Muntele Mik na 1800mnv izlazimo za oko četrdeset minuta.Vrh je bez šume, travnat i ne posebno interesantan. Odavde se se spuštamo na prevoj na oko 1200mnv, odakle počinje uspon na Tarku. Iako smo skinuli trek, ne držimo se njega, već sečemo preko padina gde god je to moguće, da bi uštedeli vreme.
Na prevoj stižemo za oko pola sata. Srećemo grupu rumunskih planinara, upravo su se spustili sa vrha. Pitamo koliko je do vrha Tarku, kažu četiri, četiri i po sata. Malo nas bledo gledaju kad kažemo da tek sada krećemo na uspon. Već je oko dva sata popodne. Računam-četiri sata do vrha, tri nizbrdo, pa još pet sati vožnje do Beograda…stižemo kući u zlo doba. No, nije bitno. Bitno je da smo ovde, na planini, u prirodi, pa makar sutra na posao išao pravo iz kola.
Ulazimo u borovu šumu. Staza je odlična. Očišćena i dobro izmarkirana. Na svakih, otprilike sat hoda, nalaze se velike table koje nas informišu gde se nalazimo, kao i šta se može videti od flore i faune. Visoke livade predstavljaju staništa retkih planinskih biljaka. Duge, strme padine prekrivene su različitim vrstama drveća, bukve, smreke i jele. Brojne vrste životinja, srna, divlja svinja, medved, lisica, vuk..
Izlazimo iz šume i dolazimo do predivnog jezera. Okruženo je proplancima i borovom šumom. Na obodu jezera, u kući planinskog tipa, podignuta je meteorološka stanica. Više nego idiličan prizor. Rado bih radio ovde, bar neko vreme.
Dalje ka vrhu više nema šume. Put je označen kupama kamenja, negde i u visini čoveka. Vide se izdaleka i nemoguće je promašiti put. Padine obrasle niskom travom u kombinaciji sa kamenitim delovima. Velika stada ovaca mirno pasu na susednim padinama. Kako dobijamo na visini otvara se pogled na ceo greben planine. Neverovatne panorame bliskih i udaljenih vrhova, pašnjaka i četinarskih šuma. Podigao se vetar i rasterao oblake, te imamo plavo nebo iznad nas.
Pred vrhom dva krsta sa imenima. Dvoje dvadesetogodišnjih meteorologa koji su ovde zauvek ostali u decembru 2009.godine.
Na vrh, na 2190m, izlazimo za tri sata i petnaest minuta žestokog hoda. Tu u je velika i moderna meteorološka stanica. Vidik je sjajan. Prepoznajemo Retezat, Parangul Mare i brojne neznane vrhove koji se gube u plavičastoj daljini. Tarku je daleko nadmašio očekivanja. Mislio sam da je nalik našem Midžoru. Zapravo je miks različitih planina. Muntele Mik podseća na Popovu Šapku u Makedoniji, šuma je nalik na Taru, a hodajući po travnatim površima, nisam mogao da se otmem utisku da sam na Bjelasici u Crnoj Gori.
Nakon kratke pauze i fotografisanja krećemo natrag. Vreme je da lepše ne može biti. Potpuni mir i tišina. U kasnom popodnevnom Suncu sve su boje jasne i prodorne. Do prevoja stižemo za dva i po sata. Hrana iz ranca, pakovanje u kola i povratak. Dok put vijuga nizbrdo u ušima mi reči pesme:”Ostajtezbogom, zeleniKarpati…”.
Svraćamo u Karan Sebeš, obilazimo centar na blic. Gradskim trgom dominira monumentalna Crkva, kićena, barokna zgrada opštine, lepe fasade, puno fontana, skulptura I cveća. Detaljan obilazak ostavljamo za neki drugi put, kasno je I treba voziti natrag.
Pred našom granicom nas dočekuje kiša.Kako prilazimo Beogradu postaje sve jača, te u Pančevu toliko pada da ne vidim kuda vozim, te razmišljam da parkiram I sačekam da stane ova provala oblaka.
Ne mogu da verujem da smo imali onakav divan dan na dvesto kilometara od Beograda. Ovaj potop danas nasukao je našu Nojevu barku ne na Ararat, već na predivne Karpate.
Kući stižemo u zlo doba, par sati spavanja pa naposao, ponedeljak je. Ali, ko mariza to, već smo napravili plan zasledeći vikend…na Karpate!
Izještaj: Vuk i Vojin Tubić, PK Balkan