Rtanj se nalazi u istočnom delu Srbije, oko 200km jugoistočno od Beograda…Pripada Karpatskim planinama i prirodni je fenomen kraškog reljefa…Obiluje izvorima pitke vode…Na vrhu Šiljak nalazi se kapelica koja je danas u ruševinama a posvećena je svetom Đorđu…
Prekoračili smo uspavanog čarobnjaka i ušli u Srpsku Novu !
Nekada davno pod planinom u Srbiji zaspao je čarobnjak…Delio dobro i zlo…Ali ono sto je zasigurno uradio, zamađijao je svakog ko priđe njegovom plaštu…Stoga zimski uspon na Rtanj nije imao izbora sem da postane tradicionalan, pa što se onda čudite što je i 14-og januara iz Skrelićeve po ko zna koji put ka Rtnju krenuo autobus planinara privučen istim?
Gde se sakrio sneg?! Evo ga J. Uporno pada sve više i više što smo bliži odredištu, sunce se bori sa njim, ali mi se ne dvoumimo…Opkolismo Šiljak(1565mnv) sa severne i južne strane i krenusmo u osvajanje…Na svakom koraku pomno nas prati GSS…Ruka ovde, ruka tamo…Pa i ako ne treba, prihvati se pomoć…Kolona je kompaktna, nasmejana kao i u blizini svakog magnetnog polja, prosto puna pozitivne energije…Ima i Bugara i Slovaka, Makedonaca…Balkan u malom…Tu su i iskušenja…Klizavo je, duva vetar…Ali prosto ne preovladava planinarski izazov sa severne strane…Već nova i stara prijateljstva…Nove i ponovljene priče…Polako u koloni, da nam nije ni brzo ni hladno izlazimo na greben gde nas dočekuje mećavica…I grabimo ka vrhu…Nema se izbora…Sneg i vetar naređuju da se oda počast planini, ćutanjem, pokornošću…
Na vrhu piramide sa leva na desno: Dima, Vlado, Smilja, Jeca, Branko i Anja.
Sa leva: Jeca i Smilja.
I ne, nema zadržavanja moliću lepo, na vrhu, slikanje i mećava naređuje spuštajmo se!
U tom metežu, neki mokrih nogu, neki utrnutog lica od hladnoće, uglavnom svi promrzli shvataju da je uspon sa severne strane kategorisan kao teži, zapravo ispao lakši…Grupa koja je krenula sa južne strane odustala je…Hm, severni pol magneta privukao je nas pozitivce, ali avaj teško da nam je dao da se odvojimo…
Pri silasku susreli smo Natašu i malu Micu iz Trstenika…Prvi put na planini…Bez adekvatne opreme…Uplašene, promrzle nisu mogle da pronađu put…Primismo ih u društvo…Natašu smo stavili između nas dvoje…Mici pozajmismo bolje rukavice…I šta reći sem – što se desi na planini, ostaje na planini…Setite se samo vaše prve panike na planinarenju i reči koje nastanu kad dotaknete granice svojih sposobnosti…Svima su poznate: „Nikada više neću ići na planinarenje!Samo da dodjem do autobusa..Šta mi je ovo trebalo?!“ I već na sledećoj akciji: „Puj pike ne važi J“.Nakon dva sata spuštanja zamakosmo u zavetrinu, čak nas i sunce pogleda…Nataša i Mica sad već zagrejane, nasmejane, hrle domu…
Ali to nije kraj i za nas…Ivan koji je došao sa našom grupom je poklekao…Miljan iz Niša, moj drug koji se tu obreo, pomogao mi je da spustimo Ivana do doma…Iako je bilo klizavo nekako smo se oslanjali međusobno i bukvalno se sjurismo sa planine…Dok Ivan nije znao šta ga je snašlo…Ali zato je tu šolja tolpog rtanjskog čaja za
okrep i pažnja…Nama bezmalo puta ponovljene situacija, a njima zauvek u pamćenju, kako to biva…
Dom pun kao i uvek…Pasulj nikad lepši zaliven zaječarskim pivom,mmm…I prijateljski susreti tek počinju… Posebna čar svakog zimskog uspona na Rtanj…Prvi izazov na početku godine, prvi susret u Novoj, razmenjivanje planova, na jednom mestu iskusni sa neiskusnima…Nataša i Mica su nas upoznale sa svojom porodicom, sve
ushićene planirale su sledeću akciju na Trem…I eto nas u razmišljanju o novim akcijama…
Oko 19h krenusmo put Beograda…Svi zaronivši u tople i slatke snove…
Tek tolko da se zapitamo, da li je ovo java ili san…
Izveštaj i slike: Branko Dikić