Od manastira Pantelejmon put vodi samom obalom obraslom mediteranskim rastinjem. Za sat vremena stižemo u manastir Ksenofont koji se nalazi se na samoj morskoj obali. Osnovan u desetom veku, puno puta kroz istoriju stradao je od napada pirate, krstaša i Turaka. U manastiru se nalazi najveća Crkva od svih Svetogorskih manastira. Zadržali smo se jako kratko i nastavili ka manastiru Dohijar koji je bio i naša krajnja tačka ovog dana.
Dohijar je bio jedan od najbogatijih svetogorskih manastira ali je nemilosrdno pustošen kroz istoriju. U četrnaestom veku obnavljao ga je Car Dušan. Crkva ima najočuvaniji ikonografski ciklus a ovde se nalazi i čudotvorna ikona Majke Božije ,,Brzoposlušnica”. Nakon večernje službe i večere smeštamo se u sobu i gotovo momentalno tonemo u san.
Sutradan nakon Liturgije i doručka nastavljamo ka Hilandaru. Obilazimo neveliki manastir Konstamonit. Naziv Konstamonit vezuje se sa gajenjem kestena, koje obilato rađa u ovom delu Svete Gore. Tačnih podataka o tome kada je sagrađen nema, prema nekima čak u vreme Konstanina Velikog. Stradao je u petnaestom veku i obnavljan novcem srpskog Despota Đurđa Brankovića. Kako je Crkva bila zaključana a nismo našli nikog da nam je otvori nismo se duže zadržavali.
Skrivenim šumskim stazicama nastavljamo ka manastiru Zograf gde stižemo za oko sat i dvadeset minuta. Manastir se nalazi usred guste šume. Osnovala su ga 980. godine tri ohridska monaha. Tokom srednjeg veka u njemu su živeli bugarski, grčki i srpski monasi a od devetnaestog veka isključivo je bugarski. Po arhitekturi dosta podseća na Hilandar.
Tokom prethodnih poseta Svetoj Gori upoznali smo nekoliko zografskih monaha a između ostalog i gostoprimničara te smo ovde uvek lepo primljeni. Iako smo kroz istoriju vise puta ratovali sa Bugarima, ovde u manastiru se oseća i vidi nepravedno zapostavljena sličnost srpskog i bugarskog naroda, po veri, jeziku i običajima. Od Zografa put vodi prvo kroz gustu šumu a zatim se izlazi na makadamski put, te se za oko tri sata stiže do Hilandara koji je predstavljao i kraj našeg puta.
Ne znam šta bih napisao i rekao o Hilandaru što već nije rečeno toliko puta. Uz Studenicu naša najveća Svetinja. Obnova manastira, kako se meni čini mojim laičkim očima, napreduje puževom brzinom. Razlog su svakako velika sredstva koja su potrebna za obnovu, a koliko čujem, u poslednje vreme presušuju. Veliki je broj gostiju iz Srbije, čini mi se preko stotinu. I tako je svaki put kad dođemo na Svetu Goru. Dolaze ljudi iz različitih pobuda, ali mislim da bi svaki Srbin trebao bar jedanput u životu da poseti Hilandar.
 |
 |
Smeštamo se u takozvanu ,,Mazgaru”-veliku spavaonicu sa oko 40 kreveta. Nakon Službe i večere, prošetali smo da vidimo krst i maslinu Cara Dušana kao i impozantni pirg (kulu) Kralja Milutina, koji sa visinom od 30 metara dominira okolinom, a služio je za odbranu od napada sa mora.
Ujutro prisustvujemo Liturgiji, poklonili smo se ikoni Trojeručici. Nakon doručka obilazimo hilandarsku prodavnicu, gde kupujemo brojanice i ikone. Ukrcavamo se u kombije koji nas voze do hilandarske luke Jovanica. Prevoz organizuje sam manastir jer je luka poprilično udaljena.
Sa radošću i smirenjem ali i sa nekakvom tugom što napuštamo Atos , ukrcavamo se na brod koji nas vozi do Uranopolisa. I već smišljamo kad ćemo ponovo posetiti ovo Sveto i neobično mesto.
