STOGOVO dvodnevna zimska visokogorska akcija 26. i 27. mart 2011.

 

O Stogovu…
Stogovo je planina u zapadnom delu Makedonije, logički je nastavak Šar Planine i Koraba. To je geološki mlada planina,  sa oštrim vrhovima,  jezercima, vrtačama i velikom travnatom površinom. Idealna je za lepe jednodnevne i dvodnevne ture, posebno za ljubitelje turnog skijanja.

Oko 8.30h dolazimo u s. Gari, smeštamo se u Domu penzionera i prirpemamo za uspon. Istočno iznad nas je Oštri kamen, gledam i divnim se, svi zajedno planiramo kako da izadjemo na plato. Nas devetoro polazimo na uspon,  od doma spušamo se do mosta, ispod koga protiče nabujala Galička reka, prepuna vodopada, sledi seoska česma, a zatim markiranom stazom idemo prema vidikovcu. Staze uredjene na vidikovcima meštani su postavili zelene klupe za odmor i uživanje.

Idemo dalje uz šumu a onda uz livadu, sneg je na pojedinim mestima dubok, propadamo do kolena. Ispred nas snegom prekrivena padina, sreća sneg je poprilično tvrd pa ne propadamo ali za uspon je potreban cepin mogu i štapovi ali što je sigurno sigurno.

Pažljivo se penjemo pored stene a zatim izlazimo na plato koji spaja Oštri Kamen i Krušiser na n.v. oko 1730m. bila je ovo prava prilika za trening.

Cela grupa izlazi na plato, pravimo pauzu oko pola sata, odmaramo se fotografišemo , prelep pogled na okolne vrhove.
Nstavljamoo pešačenje prema Kršiseru, ispred nas izvire stena kao peraja od ajkule. Pomislih, moram se ispeti, evo prilike za još jedan trening.  Idemo uz snežnu stenu,  sneg je tvrd sa jedne strane bačilo  a sa druge ispod Kršisera jezero.

Vetar duva sve jače, hladno je nastavljamo pešačenje do Kršisera,  tražimo zaklon u obližnjim uvalama,  pauza za ručak.

Pravimo zajedničku fotografiju i krećemo prema Osmanici, sneg je vlažan, svi smo mokri.
Izlazimo na Osmanicu, Dragan bi da produžimo dalje da ispenjemo vrh preko 2000 m. Nekima je hladno ali ne razdvajamo se, spuštamo se u Jamu a zatim grebenom prema Velioj Osmanici, duva jak vetar, žurimo da što pre izadjemo na vrh.

Hladno je, jedva da se možemo fotografisasti, spuštamo se prema Garskoj reci do bačila gde pravimo pauzu.

Od bačila idemo niz reku, moramo je preći ali mosta nema, vodostaj visok. Biramo najbolju varijantu, prelazi kako se ko snadje a ja preko drveta koje se nadvilo iznad reke preskačem sa druge strane reke.

Šumskim putem, niz Garsku Reku pored crkve Svete Petke stižemo u s. Gari čeka nas domar Vase. Cipele svima mokre, meni i pantalone, ne samo da sam upadala u sneg već i vozila se niz padinu, žurim da se što pre presvučem. Domar Vase pripremio je toplu supu, večeramo i dogovaramo se za sutrašnji dan, razidjosmo se svi oko 21h.

Tehnički podatci za prvi dan:

Dužina staze: 17 k
Visinska razlia:  1200 m
Najniža tačka : 1100 m
Najviša tačka: 2088 m

Drugi dan: Bik Doruk i Kaniš

 

Obzirom da sam došla bolesna na planinu, obuća i odeća mi je mokra, morala sam odustati od uspona. Vreme sam iskoristila za razgledanje sela. Dule je takodje odustao, želeo je da fotografiše.

Pošto nisam bila na turi iskoristiću izveštaj od Trajčeta.

Polazimo na uspon u 6 časova – mrak je, stavljamo čeone lampe, idemo putem uz Garsku reku, počinje da svanjava a iznad Kršisera se pojavi  mesec.

Ne žurimo, znamo da imamo dovoljno vremena da realizujemo akciju. Sneg je čvrst, pomrzlo je. Greju nas prvi  sučevi zraci, i ako sa zapada nadiru tamni oblaci. Polako izlazimo u njivu iznad šume a zatim prema bačilu koje se nalazi iznad stene na grebenu Čaušice.

Kod bačila pravimo pauzu za doručak. Spremamo se za glavni uspon – do sada je ovo bilo približavanje do mesta odakle počinje pravo penjanje. Prošli put sam bio na Bik Doruk peli smo je od Čeušice sa severne strane, ovoga puta odličih se za varijantu istok-jug.  Uspon od bačila je strm i interesandan, odličan za trening po snežnoj padini.  Tako je i ispalo. Strma padina, tvrd sneg, na moment prilično tvrd.

Gledamo ima li opasnosti od lavina, prečimo u levo, pa na travu, pa na sneg I kamenje. Ušli smo u oblak – na visini smo oko 2000 m. Malo razočarenje kod učesnika, ideš a ne gledaš kuda ideš. Izlazimo na greben Čaušice pokraj ulaza za Bik Doruk – ogromna kamena vrata. Vetar duva vidljivost je mala oko 30 metara.

Približavamo se kraju grebena, ispred nas ogromne stene. Gledam ih i počinjem da vrištim – molim vreme da se rasčisti. Počeše da viču svi učesnici akcije i skoro da uspesmo da rasteramo oblake.  Odlazimo do kamenih vrata, ulazimo unutra  kao u drugi svet – u kome nema vetra – sve je belo, tiho I spokojno.

Nakon penjanja na prvo sedlo – produžavamo po grebunu na padinu, izohipsom na glavni vrh za danas – Bik Doruk. U medjuvremenu vreme se menja, oblaci, sunce, vetar – prelepi moment za fotografisanje – što naši momci I koriste

U pondožju pravimo pet minuta pauzu – da sakupimo snagu za poslednji uspon – poslednji ali dosta težak – izabrali smo za penjanje najstrmiji pravac – iako smo imali drugih mogućnosti – želimo da proverimo snagu i mogućnosti.

U 9:30 h izašli smo na vrh Bik Doruk. Kao što mi izlazimo jedan po jedan na vrh, tako I sucne počinje sve jače da se pojavljuje i da rasteruje oblake. Sve više se vidi unaokolo, poseno su uživali naši prijatelji koji su prvi put na ovom vrhu. Sa vrha se vidi Debarsko jezero, sela ispod nas i grad Debar.

Zadžavamo se na vrhu oko 20 minuta, šetamo tamo vamo – virimo u ponor sa severne i zapadne strane od vrha. Polazimo na još jedan vrh koji se nalazi u blizini – brat blizanac – još jedan vrh sa istom visinom kao i prvi. Prelazimo malo stenovito sedlo i brzo penjemo strmu padinu.

I suštanje sa vrha je interesantno – strmo je, planina kao da je stvorena za nas – omogućiće nam da pravimo trening kakav smo i poželeli. Spuštamo se na široki plato izmedju Bik Doruka i Kaniša, idemo u pravcu Kaniša.

Okrećemo se  unazad da vidimo kuda smo prošli. Gde mi idemo tamo greje sune a na okolne vrhove su se nadvili oblaci.

I na Kanišu se odmaramo malo, vraćamo se nazad – nalazimo jednu padinu izmedju Kaniša I Bik Doruka, dolazimo na sedlo koje vodi pored “kamenih vrata”. Odatle, po istoj stazi kao i ujutru – sada je sneg mekan pa propadamo do kolena  – vraćamo se nazad do bačila.

Kod bačila pravimo dužu pauzu – sunce sve više peče i mami da legmen i da zaspim. Rano je imamo dosta vremena.  Ustajemo, odlazimo još jedamputa da se pozdravimo sa stenam na Kanišu. Do sledeće posete kada ćemo možda ući u neki od kuluoara pod Kanišom.

U 15 h vratili smo se u Gari.  Pravimo supu za ručak, odmaramo se, pakujemo i oko 17 h polazamo iz s.Gari zajedno sa našim ljubaznim domaćinom Vasetom.

Sa preplanulim licima od sunca i sa veselim crcem, prošla su dva lepa dana na ovoj lepoj  planini – vraćamo se svojim kućama.

Tehnički podatci za drugi dan:

Dužina staze : 19 km
Visinska razlika (ukupan uspon): 1370 m – Maks.proc.uspon : 45%
Najniža tačka : 1100 m
Najviša tačka: 2268 m

Toga dana u s.Gari došli su naši prijatelji Goran i Ljubiša, ispeštačili su svoju turu. Krećemo prema Skoplju, u povratku na putu Gari-Mavrovo ispred nas ispreči se mečka koja lagano prelazi put. Komentarišemo svi u glas, vadimo aparate da je fotografišemo, uspeli smo ali ne baš kako smo želeli.

Imamo vremena, slikamo se na mostu Jelenov skok, obišli smo manastir Sv. Jovan Bigorski.

Želja mi je već odavno da vidim izvor Vardara, svraćamo u Vrutok na izvor pa na ručak u riblji restoran.

Od Gorana i Ljubiše rastajemo se u Gostivaru a od Petra, Marina, Trajceta… u Skoplju.

Ovog vikenda ispenjali smo neko 4 a neko 6 vrhova, bila je ovo još jedna uspešna visokogorska akcija u Makedoniji.

Zahvaljujemo  Makpetrolcima na ljubaznošću i saradnji !!

Izveštaj:
I dan – Milanka Arsić
II dan –Trajče Pankovski izvod iz izveštaja
Slike:
Petar Gerasimov,  Marin Stojanovski, Aleksandar Bucevski, Duško Damjanović  i Milanka Arsić

• 27/03/2011
• Arhiva
• administrator